Balkanske špijunske igre

Od raspada SFRJ, Beograd je postao „mala Kazablanka“ — mesto u kojem deluje na desetine stranih agenata, kaže za Sputnjik bivši obaveštajac Božidar Spasić.

Ni srpska ni jugoslovenska kinematografija ne mogu da se podiče mnoštvom špijunskih filmova; u bivšoj Jugoslaviji taj žanr režiserima nije baš bio omiljen.

Jedino ostvarenje te vrste — ako izuzmemo „Balkanskog špijuna“, koji je čista parodija — bio je „SB zatvara krug“, jedna smejurija od propagandnog filma koja je trebalo da pokaže neuništivost nekadašnje jugoslovenske službe bezbednosti.
Zapravo, prvo „pravo“ srpsko špijunsko filmsko ostvarenje su „Balkanska pravila“ Darka Bajića. Film govori o povezanosti jugoslovenskih, srpskih i hrvatskih agenata, njihovoj saradnji, ali i sukobima. „Istina i laž na Balkanu toliko su povezani i isprepleteni, da više niko nije u stanju da primeti razliku“ — to je bila suštinska poruka Bajićevog filma.
Do danas se, po svemu sudeći, ništa nije promenilo.

Špijunske igrarije za mlađe i starije

U „staroj“ Jugoslaviji špijunske filmske priče uvožene su iz inostranstva; međutim, sa zahuktavanjem građanskog rata devedesetih, takve priče postale su sastavni deo naše stvarnosti.

Prva od njih „procurila“ je u javnost objavljivanjem snimka „razgovora o oružju“ tadašnjeg hrvatskog ministra odbrane Martina Špegelja; usledile su afere „Opera“ i „Labrador“. Najspektakularnije obaveštajno otkriće tokom devedesetih godina prošlog veka bilo je da su hrvatski obaveštajci skoro pune dve godine, od januara 1996. do juna 1998, prisluškivali tadašnjeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića, i to svaki put kada je boravio u rezidenciji u Karađorđevu. Ni u postpetooktobarskoj Srbiji se stvari ne smiruju — u spektakularnoj akciji snaga bezbednosti uhapšen je potpredsednik Vlade i bivši načelnik Generalštaba Momčilo Perišić, i zatim optužen za odavanje tajni američkom diplomati Džonu Nejboru. Posle atentata na premijera Zorana Đinđića, pritvarani su i tadašnji prvi čovek KOS-a general Aco Tomić, i savetnik za bezbednost tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice Rade Bulatović, pod optužbom da su imali veze sa Zemunskim klanom. „Tihi rat“ među obaveštajnim službama bivših jugoslovenskih republika je tokom godina stalno tinjao, i još uvek tinja. Dve službe — i to one najjače — stalno su u fokusu: srpska i hrvatska. Između njih se i odvija najveći deo ovog sukoba; u zavisnosti od toga kakvi su trenutni odnosi dveju država, i taj rat se naizmenično razbuktava i smiruje.

„Odnosi između obaveštajnih službi na Balkanu su takvi da je zapravo posredi jedan totalni špijunski rat. Špijunira svako svakoga! Samo se u Bosni računa da naokolo verovatno vršlja preko 5.000 ljudi koji se bave špijunskim radom. Zadatke obaveštajnih službi usmeravaju trenutne vlasti, ali ono što je činjenica jeste da se u njihov posao umešalo mnogo stranih obaveštajnih službi, i tako je nastao totalni rat“, kaže bivši funkcioner jugoslovenskog DB-a Božidar Spasić.

Prilikom raspada Jugoslavije, novoformirane države su u redove svojih obaveštajnih službi prihvatile stare kadrove. Međutim, vremenom, ti kadrovi su zamenjeni.

„Sada imamo potpuno nove obaveštajne službe, koje su u stvari strane obaveštajne službe uzele pod svoj patronat. To znači da su veliki obaveštajni sistemi — američki, nemački, ruski, francuski, britanski — preuzeli i obuku i opremanje, ali, naravno, zauzvrat preuzimaju i 90 do 95 odsto obaveštajnih podataka do kojih dolaze obaveštajne službe u regionu“, nastavlja Spasić.

Beograd — mala Kazablanka

Vratimo se opet sedmoj umetnosti. U filmu „Kazablanka“ iz 1942. godine, reditelj Majkl Kertiz — pored ljubavne priče koja i dan-danas opčinjava gledaoce — daje i prikaz grada koji je, zahvaljujući svom položaju, postao „špijunska Meka”.

SPUTNIK - 07.09.2016.

Komentari

No commenting allowed at this time.

© Božidar Spasić Dizajn Design by Eklipsa
Twitter RSS aktivnosti