Gangsterski „Vujaklija", batice...

Bivši operativac DB-a i privatni detektiv Boža Spasić objašnjava da postoji rečnik jugoslovenskog podzemlja i da, iako svaka bivša republika ima svoj žargon, ipak se ljudi iz podzemlja, bez obzira na to da li su iz Srbije, Hrvatske ili Slovenije, odlično „kapiraju".
- Nikada se nije desilo, niti može da se desi da kriminalac iz Beograda dođe u Zagreb i da ne ukapira šta njegov kolega odande hoće da mu kaže. Iako svako ima svoj žargon, oni se uklapaju u tajni jezik jugoslovenskog podzemlja. Taj jezik nastaje spontano, a karakteriše ga da je razumljiv samo u kriminalnom miljeu. Na našim prostorima, mafijaši su 70-ih godina imali običaj da sede po kafićima i u razgovorima kreiraju takve izraze. Iz tog vremena datira „zip murija", što je u prevodu bilo upozorenje da nailazi policija. Pošto se kod njih sve vrti oko toga da ih ne uhvati policija, logično je i da najviše izraza postoji za policajce - drotovi, murija, kerovi, kljun, žandar, beloglavi sup, plastični, anđeo, organ, plavuše, laka konjica... Kada su krimosi počeli da odlaze na Zapad, pasoš su prozvali „šara". I danas nema kriminalca od kojeg ćete čuti da kaže pasoš - priča Spasić. On dodaje i da je reč „utoka" nastala sedamdesetih na beogradskom asfaltu, a da su je preuzela i podzemlja okolnih republika.
- I kada bi se nasred Minhena našli kriminalci iz Srbije, Hrvatske i Slovenije, oni bi na reč „utoka" znali o čemu se radi - kaže Spasić. Nikada neće reći ni telefon ili da ih je neko zvao, već „žica", „linija"... Za prostitutke će reći „droplja", „čaplja", a za automobil „mašina". Tajni govor, obično, odlično zna i njihova rodbina, što je neophodno, kako bi im javili ako su ugroženi. - Tako se može čuti da je nekoga policija „startovala", ali da je „roba" (droga, oružje ili bilo šta što je nedozvoljeno držati) sklonjena - objašnjava Spasić. Često se koriste izrazi tipični za neke zanate ili profesije auto-limara, vulkanizera, šnajdera. „Zemunski klan" imao je sebi svojstven sleng. Tako su i jedan njihov ogranak krstili imenom „pajser brigada", jer su momci iz te grupe bili specijalizovani za brutalne metode mučenja, kao što je kačenje na kuku za meso. Tajne sporazumevanja „zemunaca" najviše je istraživao Miloš Vasić, novinar nedeljnika „Vreme", koji u svojim tekstovima i u knjizi „Atentat na Zorana" koristi upravo jezik srpskog podzemlja. Vasić je široj publici objasnio šta znači kada te „zemunci" „sašiju" (ubiju), ko je kome devedesetih „pakovao cigle" (reketirao) i gde su bili „štekovi" (mesta za skrivanje). Vasić u svojoj knjizi navodi kako se posle atentata na premijera Zorana Đinđića, Mile Luković Kum, jedan od vođa „zemunskog klana", obratio Miladinu Suvajdžiću, zvanom Đura Mutavi, pokazujući ka Zvezdanu Jovanoviću: „Ala ga je ovaj sašio".

U domaćoj kriminalistici poznat je slučaj zatvorenika koji je ženi napisao pismo, naizgled sasvim obično, o tome kako mu je i šta radi u zatvoru. Međutim, poruka je bila skrivena tako da je trebalo čitati svaku četvrtu reč u svakom četvrtom redu. Zatvorenik je, inače, bio u četvrtom paviljonu zatvora.

- Koristio sam u svojoj knjizi te izraze, od kojih su neki pravi „slatkiši". Uvidom u transkripte prisluškivanih telefonskih razgovora „zemunskog klana" zaključujete da su to ljudi sa fondom od 200-300 reči. Što kaže advokat Toma Fila: „Nisu pročitali ni tramvajsku kartu". Evo, baš sam skoro čuo izraz „gepekiranje". Tiče se baš sada aktuelnog Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam. Jedan Jocin drug, inače Zagrepčanin, pretio je čoveku koji nije hteo da mu proda turističku agenciju: „Gepekiraće tebe Joca Amsterdam!" - kaže Vasić. „Zemunski klan" je znao da ih policija i BIA prisluškuju, pa su imali veliki broj anonimno nabavljenih kartica telefonskih brojeva i mobilnih telefona koje su stalno menjali. Komunikaciju su uspostavljali samo sa određenih brojeva telefona i telefonskih aparata, a postojalo je i uputstvo u kojim baznim stanicama telefon uključiti, a na kojim teritorijama ih držati isključene. To se u žargonu ove grupe zvalo „specijali". Koliko su bili spretni govori i činjenica da policija nije došla do podataka o akcijama koje spremaju. Stvari funkcionišu tako što za određenu stvar postoji određena reč, pa tako „idem kod tetke, teča mi je bolestan", naravno da ne znači to doslovce. Ovaj žargon razumeju ljudi koji su stalno zajedno i misle isto. Zato neko treći i ne može da ih razume. Onima koji policiji dešifruju ovakve razgovore neophodno je, pre svega, iskustvo. Vasić primećuje da u poslednje vreme i policajci sve više preuzimaju žargon ulice.
- Žargon kriminalaca se prenosi i među policajce, kojima to postaje svakodnevni način komunikacije. Smešni su mi, ali i simpatični, kad ih čujem kako se oslovljavaju sa „batice" ili „znaći" - kaže Vasić.

Nikada se nije desilo, niti može da se desi da kriminalac iz Beograda dođe u Zagreb i da ne „ukapira" šta njegov kolega odande hoće da mu kaže. Iako svako ima svoj žargon, oni se uklapaju u tajni jezik jugoslovenskog podzemlja.

Jezik srpskog kriminalnog miljea su i unapred dogovoreni znakovi, mimika lica i određeni pokreti glavom, rukom, ramenom, očima, obrvama, usnama, koji su teško uočljivi, a još teže se otkriva njihovo pravo značenje. Zviždanje ili pevušenje određene melodije, izazivanje zvučnih signala kucanjem u ritmu Morzeove azbuke ili nekog drugog osmišljenog sistema, oponašanje životinjskih glasova, način češljanja, kretanja, nošenja i izlaganja odevnih i drugih predmeta može biti znak raspoznavanja, signal o tome da je sve u redu, upozorenje da postoji opasnost. I u zatvoru postoji posebna terminologija. Ranije, kada upotreba mobilnih telefona u zatvorima nije bila uobičajena pojava, dovijali su se da bi poslali šifrovane poruke. Tako su pisali svojom krvlju, mokraćom, znojem, pljuvačkom, zašećerenom ili posoljenom vodom, sokom od jabuke, dunje, limuna, crnog luka, bilo kojom bezbojnom tečnošću. Pomoću ove tečnosti piše se između redova običnog vidljivog teksta. Kada novi osuđenik dođe u zatvor, prvo pravilo je da po ulasku u ćeliju podigne dušek s kreveta kako bi se uverio da li mu je prethodnik ostavio neku poruku na jeziku koji samo oni razumeju.
- To može biti uputstvo za boravak u zatvoru, recimo „ovde ti je štek za pljuge" ili kako zovu pojedine stražare i slična uputstva i upozorenja - priča Spasić.
Tajne poruke doturaju se u pismima, knjigama i drugim predmetima. U domaćoj kriminalistici poznat je slučaj zatvorenika koji je ženi napisao pismo, naizgled sasvim obično, o tome kako mu je i šta radi u zatvoru. Međutim, poruka je bila skrivena tako da je trebalo čitati svaku četvrtu reč u svakom četvrtom redu. Zatvorenik je, inače, bio u četvrtom paviljonu zatvora.

List Press - 09.08.2009.

© Božidar Spasić Dizajn Design by Eklipsa
Twitter RSS aktivnosti