KAKO SE PRAVE I ŠTA SADRŽE ARHIVE DRŽAVNE BEZBEDNOSTI

Čuvajte se onih koji iznenada i napadno žele da se druže s vama. Sumnjivo je i ako vam poštansko sanduče neko zatrpava papirima s reklamnim porukama. U svakoj zgradi s najmanje pet spratova verovatno bar jedan stanar radi za tajnu policiju. Čistači ulica i profesori - idealni cinkaroši. Bivši funkcioner Službe Božidar Spasić otkriva i koga je on pratio i šta je pronašao u svom dosijeu

Tajne službe i dosijei ponovo su u žiži interesovanja. Lider Demohrišćanske stranke Vladan Batić zatražio je ovih dana da se što pre donese zakon o otvaranju svih dosijea državne bezbednosti, od 13. maja 1944. godine do dana stupanja na snagu tog zakona.
Taj čin, prema njegovom mišljenju, nije samo preduslov za raskid s prošlošću a time i za ulazak Srbije u Evropsku uniju, već bi doprineo razotkrivanju mnogih ubistava, među kojima i ubistava Zorana Đinđića i Ivana Stambolića. Ali, dok deo stručne javnosti podržava ovu inicijativu, većina poslanika, ne samo iz vladajućih stranaka već i iz opozicije, odbila je da se predlog DHSS-a uvrsti u dnevni red skupštinskog zasedanja. Među razlozima za takvu odluku je i da bi, navodno, „otvaranje dosijea uništilo službe bezbednosti”.
Ipak, da li bi otvaranje dosijea zadovoljilo radoznalost javnosti i otkrilo ko je sve i zbog čega tajno praćen, ko je koga „otkucavao”? Ima li u aktuelnoj vlasti doušnika, odnosno „saradnika” DB i da li obelodanjivanje dosijea zaista znači kraj bezbednosnih službi? Odgovore na ova pitanja može da da samo neko ko je bio deo tajnih službi i dobro poznaje mehanizam njihovog rada.
Nekadašnji visoki funkcioner Službe državne bezbednosti SFRJ Božidar Spasić iznenadio nas je pošto smo se upoznali: „Ja sam video svoj dosije!” Bilo je to, veli, u vreme kad je vlada ubijenog premijera Zorana Đinđića donela Uredbu o otvaranju dosijea Službe državne bezbednosti (Uredba iz 2001. ukinuta je posle dve godine odlukom Ustavnog suda - prim. a.). Otišao je u Beogradski centar Resora službe državne bezbednosti u zgradi SIV-a 2, na Novom Beogradu. Svoj dosije pregledao je u prisustvu jednog službenika. Ništa nije smeo da zapisuje, niti da snimi.

Ljubavnica ugrožava bezbednost zemlje

Službu, kako tokom celog razgovora skraćeno naziva Službu državne bezbednosti, napustio je posle doživljenog infarkta 1992. godine. Odmah potom otvorili su mu dosije. Baš njemu koji je petnaest godina bio šef „udarne pesnice” SDB, Obaveštajnog tima za borbu protiv terorizma.
Bozidar Spasic Uočio je da ga prate. To i običan građanin može da uoči. Kako? Jednostavno. Ako neko iznenada postane navalentan i pošto-poto hoće da se druži s vama. Ili vam poštansko sanduče zatrpavaju papirima s porukama tipa „kupite ovo ili ono”, samo da provere da li ste tu, da li ih izvlačite iz sandučeta. Kad najčešće slaba telefonska linija, s mnogo zujanja i krčanja, odjednom postane kristalno čista, može biti znak da vas prisluškuju. Za razliku od ostalih smrtnika, Boža Spasić imao je privilegiju da su ga pojedine bivše kolege upozorile da je „u obradi”.
Kako izgleda dosije tajne policije jednog građanina za Božu Spasića, naravno, nije tajna. Gotovo deceniju i po i sam je učestvovao u pravljenju mnogih. To je običan registar u koji se slažu zabeleške i dokumenti. Kad se otvori, na prvoj stranici su identifikacioni podaci - ime, prezime, datum i mesto rođenja, imena roditelja, adresa stanovanja, zanimanje... Potom sledi Odluka o otvaranju dosijea koju, prema pravilu Službe, ne može da odobri niko drugi, sem šefa službe DB-a. Danas je to šef Bezbednosno-informativne agencije (BIA). - Nalog za mene potpisao je 1993. godine Jovica Stanišić, jer sam, navodno, „ekstremista” - kaže Boža. - Obavezno mora da se navede razlog. Iza toga je Zahtev Vrhovnom sudu Srbije da mi se tajno prisluškuje telefon, što ovaj sud uglavnom parafira. Svaka Služba preduzima i dodatne mere. Tajno praćenje i snimanje. Tome se priključuju izveštaji saradnika službe s terena. U mom dosijeu bili su izbrisani svi podaci o ljudima koji su bilo šta rekli o meni. To je osnovni problem kod otvaranja dosijea. Možete da sumnjate, ali nemate dokaz da vas je baš „taj i taj” cinkario i oterao, recimo, na Goli otok, u zatvor...
U dosijeima piše i s kim je ko i gde ručao, i kad se posvađao sa ženom, da li i koliko ima ljubavnica...
- A kakve veze to ima s neprijateljskom aktivnošću? Nikakve! To nisu podaci od interesa za bezbednost zemlje. Evo, kakav sam ja bio ekstremista. U mom dosijeu je pisalo s kim spavam, s kim se švalerišem, da živim skromno i da oni ne mogu da shvate zašto tako malo naplaćujem usluge u svojoj privatnoj detektivskoj agenciji SIA. Zabeležili su i da sam govorio na nekom skupu kad je bio uhapšen Vojislav Šešelj s Oliverom Katarinom i Milićem od Mačve... U mom dosijeu bilo je oko 600 raznoraznih papirića. Kad se sve to sabere, kažete: Zaboga, trošili su telefonske impulse, benzin, ljude - pratilo me je četvoro-petoro... da bi 1998. godine doneli Rešenje o obustavljanju operativne obrade, jer „sam prestao da budem ekstremista”.

Jugoslovenski DB i rat u Iraku

Prave se posebna dosijea za saradnike Službe, ali podaci o njima povremeno se uništavaju. Angažovani su tako što su nečim ucenjeni ili, što je najčešći slučaj, za novac.
Ko su sve saradnici Službe državne bezbednosti?
- Od profesora univerziteta koji imaju i po sedamdeset godina, do čistača ulica koji je u stanju da vidi ko tokom noći ili u rano jutro ulazi ili napušta neku zgradu ili kuću - otkriva Spasić. - Nijednom saradniku se nigde ne piše pravo ime. Pominje se samo njegov pseudonim. Saradnik „Strela”, „Kum”, „Dunav”...
Spasić tvrdi da nijedna zemlja bivše Jugoslavije nije otvorila dosijee na takav način kako to ovde neki žele. Istina je da su u Hrvatskoj, kad je Tuđmanova ekstremna desnica došla na vlast, odmah otvorili arhive DB, ali ne za javnost, već za svoje potrebe. Dosijei u svim bivšim jugoslovenskim republikama zajednička su građa bivše Jugoslovenske tajne policije.
- Najveće uništavanje dosijea bila je za vreme američkog napada na Irak 1990. godine - kaže Boža Spasić. - Predsedništvo Jugoslavije donelo je takvu odluku jer su se uplašili da bi i nas, kao prijatelje Iraka, mogli bombardovati. Eto, vidite, još tada su postojale procene da će nas kad-tad bombardovati. U mojoj Saveznoj službi državne bezbednosti dokumentacija je danima uništavana. Cepao se svaki papirić i stavljao u džak. Ti džakovi su onda spaljeni u pećima fabrike hartije na Umci.
Druga faza uništavanja dosijea bila je pred raspad Jugoslavije 1991. godine. Tada se već špekulisalo da mnogi iznose svoja dosijea. - To su gluposti - nastavlja Spasić. - Postoji takozvani dvostruki sistem dosijea. Ako neko lice Služba „obrađuje” u Zaječaru, onda se njegov dosije nalazi i u Zaječaru i u Beogradu. U Beogradu imate tonu dosijea, recimo, ljudi iz Hrvatske koji su sad na vlasti. Službe na prostoru bivše Jugoslavije su vrlo korektne. Nisu otvarale dosijea da bi se sukobile. Recimo, Franjo Tuđman je bio velika „obrada” i hrvatske i jugoslovenske tajne policije. Ali niko nije otvorio njegov dosije i rekao, primera radi, da je voleo mito, bio korumpiran... A zašto? Pa zato što su svi imali podatke o svima. Niko ne bi da otvara Pandorinu kutiju.
U našoj javnosti se često špekulisalo ko ima najveći dosije. Pojedini čelnici DOS-a kao da su se međusobno u tome nadmetali: „Ja imam 6.000 strana! Ja 600 ...”
- Čujem kako dosije Dragoljuba Mićunovića, navodno, ima 12.000 strana. Ma, ’ajte, molim vas! Obična glupost! Niko nema 12.000 strana u dosijeu. Najveći dosije imali su nekadašnji visoki otpadnici komunističke partije. Ranković, Đilas... Đilasov je ubedljivo bio najveći. Toliko toga je bilo, da nije mogao da se drži na jednom mestu. Zar stvarno mislite da je Dragoljub Mićunović bio takva opasnost po ovu zemlju da bi njemu napravili dosije s 12.000 stranica? Ja to vrlo dobro znam, jer sam pratio njegovog prijatelja, nedavno preminulog Desimira Tošića. Inače, povremeno se pravi revizija, prečišćavaju se dosijei. Ogroman broj nagomilanih operativnih izveštaja daju se analitičarima u Službi i oni od njih prave izveštaj na jednoj i po strani.

Ko je danas zanimljiv za praćenje

Niko ne kaže, ističe Spasić, da sadržinu tih dokumenata pre svega treba predati arhivama.
- Zar neko misli da će, ako otvorimo dosijee, moći da vidi, ne samo svoje, već vaše, moje, bilo čije podatke?! E, pa ne neće moći! Da su zemlje koje su otvorile te dosijee dozvolile da se po ulicama šeta svaki papirić, to bi bila katastrofa! Nema državnika u Istočnoj Evropi koji u nekom momentu nije bio u kontaktu sa tajnim policijama, jer su one bile i sastavni deo partija na vlasti, involvirane u svaki deo društva. Smeta mi što se stalno govori kako treba otvoriti dosijea zemalja bivšeg komunizma. A kad će zapadne zemlje otvoriti svoja dosijea? Naša služba raspolagala je informacijom da je za vreme Vilija Branta napisana Uredba da se 50.000 učitelja u Nemačkoj „operativno obrađuje”, jer se sumnjalo da su levičari. Što neko ne otvori dosijea zapadnih zemalja samo od 11. septembra 2001, da se vidi kolika muslimanska populacija se u čitavom svetu nalazi u „obradi” zbog sumnje da su teroristi.
Ko određuje o kome će služba bezbednosti da vodi dosije? - Sve do devedesetih godina otvaranje dosijea određivala je partija - kaže Božidar Spasić. - Unutar SKJ postojala je komisija koja je određivala ko su levičari, a ko ultradesnica. U vreme Miloševića, od devedesetih do 2000. godine, ekskluzivno pravo na to imao je SPS. Posle 2000. godine partija koja „drži” Službu određuje kome će biti otvoren dosije. Prema tome, ništa se nije promenilo. Direktor BIA direktno je odgovoran predsedniku republike.
Ovaj iskusni operativac DB otkriva i ko je eventualno danas „zanimljiv” službi bezbednosti.
- To su takozvani radikalni elementi, kao i oni koji su protiv ulaska Srbije u Evropsku zajednicu. Zanimljivi su i ljudi iz struktura bivše Miloševićeve vlasti.
Koga Služba prati u određenom trenutku, poznato je velikom broju ljudi. Pre svega, predsednicima države i vlade, kao i krugu od petnaestak ljudi u njihovom okruženju. Njih lično određuje predsednik države. U Službi to čita još najmanje njih sedamdeset. U dnevnim izveštajima koji im u kovertama stižu na sto. Kad je Božidar Spasić bio u Službi državne bezbednosti SFRJ, svakodnevno se izveštavalo šta rade Dobrica Ćosić, Vladimir Šeks, Alija Izetbegović, Vuk Drašković...

Samo ružne stvari

Kad bi se ovog trenutka otvorilo 100.000 dosijea, ništa spektakularno se, tvrdi Spasić, ne bi dogodilo. Svrha dosijea je dovođenje do sudskog postupka. Međutim, u poslednjih petnaest godina samo troje ljudi osuđeno je za špijunažu.
- Dakle, svi podaci koje je Služba toliko dugo skupljala, izgleda ne vrede nikome. Sem što se mogu zloupotrebiti u dnevno-političke svrhe. Otvaranje dosijea, to svima treba da bude jasno, svakako ne bi bacilo novo svetlo na Đinđićevo ili Stambolićevo ubistvo, jer su oni bili dostupni istražiteljima. Zar predsednik republike ne bi tražio od šefa BIA da mu pokaže određena dosijea? Zato mislim da se problem otvaranja dosijea koristi u propagandne svrhe. Neki dosijei se nikad neće otvoriti za javnost. Recimo, dokumenti naše kontraobaveštajne službe. To bi izazvalo međudržavni skandal.
A da li je, možda, neko iz aktuelne vlasti bio doušnik Službe? - Nijedan član DOS-a, odgovorno tvrdim, počevši od ubijenog premijera Đinđića, pa nadalje, nikad nije bio saradnik Službe - kaže Boža Spasić. - U Hrvatskoj, kad god se postavi pitanje Franje Tuđmana, oni bi najradije da se govori samo o njegovom delovanju od devedesetih godina naovamo. Ništa unazad. Što se tiče saradnje sa Službom, tvrdim da nema zgrade u Beogradu od najmanje pet spratova, da u njoj nije bio neko kome je Služba mogla da se obrati za informaciju. A danas?
- Mora da je i danas tako. Smatram da dosijea treba otvoriti i predati ih arhivama. I ne sme se dozvoliti političarima da njima mašu, skupljajući poene. Iz iskustva znam da se iz dosijea može saznati samo nešto ružno. Svaki dosije je najružnija slika o čoveku.

Olbrajtova snimala Miloševića

Prilikom poslednjeg susreta krajem devedesetih godina Medlin Olbrajt rekla je Slobodanu Miloševiću: „Gospodine predsedniče, vi vršite genocid i etničko čišćenje na Kosovu.” Milošević je na to skočio: „Nije istina!” A ona će: „Gospodine predsedniče, zaboravljate da govorite s državnom sekretarkom najjače zemlje na svetu. Za pola sata dobićete fotografije s ovog sastanka.” I zaista su na Miloševićev sto iz američke ambasade ubrzo stigle fotografije kako njih dvoje razgovaraju. A sem njih dvoje, nikoga nije bilo u sobi. „Eto vam primera koliko su neke službe moćne”, zaključio je na kraju ove priče Boža Spasić.

Pokloni za doušnike

- U moje, komunističko doba, za državne praznike, Novu godinu ili Prvi maj, a sad su to Uskrs i Božić, davali su se pokloni saradnicima Službe - otkriva Spasić. - Boksovi najfinijih cigareta ako je pušač, „viski”... Sve se to uzimalo s Carine. Sad su verovatno pokloni mnogo lepši. Pošaljemo im na kućnu adresu ili im lično uručimo kad se sastanemo. Ponekad je unutra bio koverat s nešto novca. U svakoj tajnoj policiji postoji takozvana specijalna kasa. Odete tamo i kažete: „Treba mi 50.000 dinara za saradnika ’tog i tog’!” Potpišem priznanicu za koga sam uzeo. Naravno da ne zapisujem njegovo pravo ime i prezime, već pseudonim.

Kundera i Valensa doušnici?

Autori knjige „Leh Valensa i tajne službe” tvrde da je nekadašnji lider sindikata „Solidarnost”, dobitnik Nobelove nagrade za mir i bivši predsednik Poljske, pokušao da izbriše iz svoje biografije da je tokom sedamdesetih godina prošlog veka bio saradnik tajne službe komunističke Poljske. Pod nadimkom Bolek ocinkario je, navodno, više od dvadeset kolega. Neke, na primer, da su na poslu slušali Radio Slobodnu Evropu. Valensa, međutim, odgovara kako je reč o notornim lažima, uveravajući javnost da su komunisti sačinili o njemu lažni dosije kako bi ga diskreditovali.
I najpoznatijeg češkog živog pisca Milana Kunderu (79) nedavno je češki nedeljnik „Respekt” optužio da je, navodno, bio doušnik čehoslovačke tajne totalitarne policije StB! Ova svetska afera lansirana je na osnovu jedne jedine beleške u arhivu StB u kojoj se kaže da je Kundera 1950. godine odao da će kod jedne koleginice u studentskom domu u Pragu prespavati češki emigrant - zapadni agent.

Brižne komšije

Prema proceni Božidara Spasića, u ovom trenutku u Srbiji moglo bi da se otvori više od 100.000 dosijea. Od toga petnaestak hiljada odnosilo bi se na objekte. Najzanimljiviji su bili instituti društvenih nauka, novinske redakcije...
- Ima kvalitetnih dosijea, sa snimcima nekog simpozijuma ili sastanka neke grupe. Ima i bezvezarija: „Rek’o komšija da se u kući stalno svađaju” ili da ih nema tri meseca u stanu, pa sad aktivira Službu da otkrije da li su pobegli na Zapad! Najveća grupacija kod nas koja je imala dosijea bili su informbirovci. Otprilike 53.400 dosijea. Početkom osamdesetih doneta je odluka na najvišem državnom nivou i sva su ta dosijea uništena. Time je država htela da kaže da se to maltene nije ni dogodilo. Najveći broj cinkaroša bio je u njihovom bliskom okruženju. Žene, kumovi...

Ilustrovana Politika - 09.04.2009.

© Božidar Spasić Dizajn Design by Eklipsa
Twitter RSS aktivnosti