Modiljani od nafte i nakita

Pohod - Pod budnim okom Arkana, DB-a i patronatom Hadžića, u selima oko Dunava trajala je pljačka neviđenih razmera

Kada je januara 2000. godine, uz plotune i ratničku pesmu, u raku na Novom groblju položeno telo Željka Ražnatovića Arkana, poslednji haški begunac Goran Hadžić - jedan od onih koji su imali čast i obavezu da se obrate tužnom skupu - nazvao ga je prijateljem i herojem. Nedostajala je, ipak, još jedna reč: kolega.

Jer, upravo su njih dvojica bili - kako se tada šuškalo, a kasnije saznalo - glavni protagonisti u mutnom poslu pljačkanja na ratištu i oslobođenim srpskim teritorijama, rabote zbog koje su Balkanci naučili novu sintagmu: ratno profiterstvo. Pancir od pršute

Činjenica da je Goran Hadžić posedovao barem jednu sliku Amadea Modiljanija, zbog koje će i završiti u Specijalnom sudu, a potom u Sheveningenu, mogla bi da iznenadi samo one koji su tih ranih devedesetih slepo verovali u poštenje političara i vojske, bilo da je na šapkama stajala petokraka, trobojka, šahovnica ili ljiljan.

A baš je teritorija SAO Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, čiji je Hadžić bio prvi predsednik, bila prvi i najprofitabilniji poligon za pljačku širokih razmera - od cigareta, preko nafte, do drvne građe - zahvaljujući kojoj je bradati Slavonac mogao da se godinama skriva, a da ne haje za novčane probleme koji su mučili Radovana Karadžića ili Ratka Mladića. Arkan i on radili su „na veliko".

Bivši inspektor Boža Spasić kaže za Press da je ta autonomna oblast bila epicentar sive zone i kriminala, zahvaljujući blizini Srbije, ali i BiH.

- Gro visokih srpskih policijskih inspektora basnoslovno se obogatio baš tamo, posebno u Erdutu - govori Spasić, i dodaje: - Šverc cigareta bio je toliko uobičajen da se na to nije ni obraćala pažnja, nafta je bila glavni profit, a nije bilo prljavog posla koji nije mogao da se završi. Uključujući i međusobni šverc oružja.

I jedan od bivših vojnika, koji je kao golobradi mladić bio na ratištu oko Vukovara, priča za Press da se u Slavoniji pljačkalo sve i svašta.

- Nije se gledalo čije je i odakle je, samo da se što više zgrabi. Jednom sam prisustvovao sceni kada je jedan vojnik na borna kola natakario trosed, i tako ga vozio za Srbiju! - govori on.

Dok je regularna vojska čuvala granice i pazila na red i mir, jer im je pljačka bila najstrože zabranjena, objašnjava sagovornik Pressa, rezervisti su u pozadini išli od kuće do kuće i „čistili" ih. U Konavlima, na potezu od Herceg Novog do Dubrovnika, umesto pancira rezervisti su spreda i otpozadi nosili pršute, a iz imućnih kuća nestajale su i umetničke slike.

- Takve smo vojnike nazivali vikend-profiterima, jer bi došli, napunili džepove, i vratili se. Ali, sve je to bila smejurija u odnosu na ono što su radili veliki igrači - kaže ovaj čovek.

Od benzina do hrastovine

„Velika igra" počela je sa naftom već od 1992. U selu Đeletovci na reci Bosut, u blizini granice sa Srbijom, gde je osamdesetih godina pronađena nafta i gde je INA podigla veliko postrojenje, radila su tri naftna polja. Od sredine septembra 1992. pa nadalje, na poljima koje su zauzeli Srbi dnevno se proizvodilo i do 200 tona nafte.

Tada je Srbija bila pod sankcijama, pa je benzin iz Đeletovaca završavao na srpskom tržištu - uglavnom preko rafinerije u Pančevu. Od ovog novca opremala se vojska, ali je dobar deo „šlaga" završavao u buđelarima Željka Ražnatovića, njegovih „tigrova" i viđenijih „škorpiona", a sve pod budnim okom Jovice Stanišića. I naravno Hadžića, koji će svoju umešnost sa gorivom dokazivati kasnije, sve do 2001. godine, i to na mestu savetnika generalnog direktora Naftne industrije Srbije...

Ipak, tek će posao sa drvnom građom dobrano napuniti sefove i džepove Gorana Hadžića i njegovih saradnika. Hadžić nije ni krio da je od kraja 1995. - pošto je potpisan Erdutski sporazum, po kojem su jedini preživeli ostaci RSK mirno integrisani u sastav Hrvatske - „zbog viših državnih interesa", kako je govorio, započeo masovnu seču drveća po Slavoniji i Baranji.

Hrvati procenjuju da je za nešto više od godinu dana, do početka 1997. godine, posečeno više od 60.000 kubnih metara najkvalitetnijeg hrasta i američkog oraha. Računicu nije teško izvesti... Kasnije će se bratija preorijentisati na šverc cigareta i valjanje kradenih automobila. Posebno je dobro radila auto-pijaca u Belom Manastiru, pa su kola sa tablicama BM bila vrlo česta na srpskim drumovima.

„Ustaške" bombone

Posebno je, kako se priseća Boža Spasić, bila raširena pljačka kamiona. Oni sa traženom robom poput skupocenih vina ne bi uspeli da prođu ni nekoliko kilometara a da im neko ne traži mito. U naturi, naravno.

- Jednom prilikom, zaustavljena su dva puna kamiona nekih „Krašovih" bombona, ali se ispostavilo da niko neće da ih kupi jer su slatkiši bili umotani u šahovnice. Onda smo organizovali akciju, pa su omoti skinuti, a bombone su podeljene srpskim bolnicama. Mnogi bolesnici su tada, u jeku rata, jeli hrvatske proizvode, a da o tome nisu imali pojma - priča Spasić.

B92 - 27.07.2011.

Komentari

No commenting allowed at this time.

© Božidar Spasić Dizajn Design by Eklipsa
Twitter RSS aktivnosti